Отаџбина

Н 0 Р А

269

Нора. Идеш ли и ти, Христииа ? Линден. (Облачећи горњс одело.) Д а , морам наћи себи стана.... Хелмер. То можемо онда заједно поћи. Нора. (Помаже јој.) Баш ми је криво што немамо пространија стана; овако заиста нам није могуће да Линден. Шта ти пада на ум! Збогом, драга Норо, хвала ти на свему. Нора. Збогом; али довече мораш доћи опет. Па и ви. докторе... Како ? Ако вам здравље .допусти? Допустиће вам, допустиће, само се умотајте добро. (У разговору по1,у сви у трем. На стопеницама се чују дечији гласови.) Нора. Ево их ! Ево ИХ ! (Потрчи вратима и отпори их. Укже се Маријана с децом). Осма појава. Пређашњи. Маријана. Деца. Нора. Ходите ходите само! (Прпгне се и љубп децу. Ах моји слатки, медени — ! Види их, Христина! Зар нису то мила деца? Ранк. Немојте стојати на промаји. Хелмер. Хајд'мо, г-ђо Линден; настаје појава, која је несносна за људе, који нису матере. (Ранк, Хелмер и г )>а Линден одлазе. — Маријана улази с децом у собу; Нора такођер з.пвори врата за собом.) Девета појава Нора. Марујана. Деца. Нора. Ала сте ми чили и весели. Г1а какве румене обрашчиће имате ! Ко руже и јабуке. (Деца разговарају шњом.) Добро сте се забављали? То је дивно. А тако, ти си се Ема сањкала са Бобом? Обоје заједно! Да, јунак си ти Ервине. Додајте ми је мало, Маријана, моја слатка медена лучица ! (Узима најмање дете и игра шњим.) Да, да, поиграће мама и с Бобом. Шта, па сте се грудали снегом ? Ах, то сам ја требала видети. Не, оставите Маријана, свући ћу