Отаџбина

н о р а 273 Нора. Мислим да сам начула нешто налик. Гинтер. Ствар није догала до суда; али сви пути ; беху затворени за ме од тог тренутка. Тада се латих кослова које ви нознајете. Нечега сам се морао прихватити: и ја смем рећи да нисам био међу иајгорима. Али сад се морам искобел^ати из свега тога. Моја деца прирагаћују, њих ради морам стећи грађанско иогатовање. Ово место код банке беше први корак. И сад хоће вага муж да ме опет одгура у блато. Пора. Али за бога, г. Гинтеру, не стоји до мене, да вам се помогне. Гинтер. За то, гато нећете; али ја имам средства да вас присилим на то. Иора. Тек нећете рећи моме мужу да сам вам дужна ? Гинтер. Хм; а ако бих му казао? Нора. То би билО сраМНО ОД вас. (Задржавајућн сузо.) Ту тајиу, гато беше моја радост и мој нонос, да дозна на тако низак начин — на још од вас! Ви би ме увели у најгрђе неприлике.. Гинтер. Само неприлике ? Нора. (Жестоко.) Али учините само; последице ће за вас сама бити најгоре; мој муж ће увидети како сте ви рђав човек и ви онда тек не задржасге свога места. Гингер. Питах вас, да ли су то само домаће неприлике којих се побојавате ? Пора. Дозиа ли мој муж за то, наравно да ће остатак одмах сам исплатити, и тада нећемо имати с вама никаква посла више. Гинтер. (Ступп корак б.шже.) Чујте, г-ђо Хелмер, или вам је памћење слабо, или се врло мало разумевате у иословима, с тога вас морам упознати иодробније са ' самом ствари. Нора. Како ? Гинтер. Кад оно бегае вага муж болестан, дођосте к мени, да узајмите од мене осамнаест стотпна талира. Пора. Нисам никог другог знала. ОТАЏБИНА, КЊ. XXVIII ов. 110 18