Отаџбина

288

!• Е II II К С

Једно јутро остаде она у гхостељи и не могаше устати. Мати је мислила, да је то школска грозница, али отап посла одмах по лекара. Анђео смрти дође у походе; она је имала гушобољу. Једно од родитеља морало се с другом децом уклонити. Отац се није могао на то решити, с тога мати оде на село с осталом децом, док је отац остао код болеснице. И тако је она лежала. Кадило се сумпором, тако да је све злато ио кући поцрнело ; сребрне ствари на столу за тоалету прошле су тако исто. Отац беше ван себе, кад је пролазио кроз празне собе; кад је ноћу легао сам у своју велику постељу, чинило му се да је удовац. Јадној болесници купио је свакојаке играчке и она се смешила, кад }е он седео на крај постеље и играо се луткама; и она је жељно питала за матер и браћу. Али једнога дана не хтеде дете да види више свога пријатеља лутка; осмејка јој беше нестало и она изгуби говор. Смрт дође са својим коштуњавим рукама и угуши је; то беше јака борба. У то се врати и мати. Њу је гризла савест, што је оставила своје дете; било је много јадиковања и ве| лике беде. Лекар је хтео да пара малу, али отац не даде. Није дао да је муче, јер за њега она не беше мргва. Али је ипак морало бити, и он хтеде да туче и уједе лекара. Кад су је предали земљи, он јој подиже споменик и ишао је на гробље сваки боговетни дан. Друге годипе већ ишао је ређе, имао је много иосла, и време му је' било кратко. Што је више старио. све јаче га је притискивао терет. Ход му није више био онако лак, бриге навалише на њ. По кашто се стидео, што више не жали, али је на то опет заборављао. Доби још две кћери, али ове не беху као она, која је ненакнадно отишла. Какав живот/ Подмлађивања младе жене беше неприметно нестало, жене, која је некад била тако дивна, као ни једна друга на земл^и. Позлаћивањо некад тако сјај-4