Отаџбина

Ф Е Н И К С

289

ног и блиставог покућанства беше се избрисало. Сребрне ствари, које жена беше добила као свадбене поклоне, беху деца покварила, постеље се се закрчиле, а ноге на столицама поломиле. Из поцепане соФе вирила је вуна, а клавир јестајаовећ неколико година неотворен. Песмаје устугшла дечијој дреци, гласови су постали оштри, тепања је нестало, као старих дечијих хаљина. Старило се п слабило. Отац није више клечао пред матером, него је седео у угодној наслоњачи, а мама је пружала палидрвца, да припали лулу. Да, остарило се. Кад је оцу било педесет година, смрт му уграби жену. И тада се нробудише у њему све старе успомене. Кад је тело женино, које је смрт још више нагрдила, предато земљи, поврати се и кћи у његовој памети. Жалио је за ћерком, која је за њега већ тако давно била изгубљена; за губитком дође кајање. Ирема својој жени био је он увек добар, и пред њом —■ четрнаестогодишњом девојком у Пфархову, коју није никад добио, јер је добио само бледу девојку од двадесет и четири године, пред њом је клечао, њој је био веран и обожавао је. И, ако је хтео да буде искрен, она је била та, која му је иедостајала. И добра нега и старање женино имало је свога удела у губитку, који јо он оплакивао, али то је било што са свим друго. Одношаји ка његовој деци били су сад интимнији. Нека беху већ изашла у свет, друга пак још остала код куће. Пошто је читаву годину дана досађивао својим пријател>има биограФијом покојнице, деси се нешто чудновато Он угледа младу девојку, плаву п од осамнаест година, која је са свим личила на његову жену, кад јој ј'е бкло четрнаест година. Овај сусрет учини му се као миг доброга неба, које му је најзад хтело дати девојку, коју је први пут видео. Он се заљуби у ту девојку, јер је личила на његову прву љубав. И гако се по нова ожеин. Али деца, нарочито девојке, показивала су се непријатељски према својој маћеси, мислила су да има нечега 0ГАЏШ1-А, кн>. XXVIII. св. 110. 19