Отаџбина

304

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

друга прилика, а сада пређимо па другу литерарну студију: Поглед на драмску литературу о Косову , написао Др. Милап Јовановић. — Пре неколпко година проф. Јагић признао је у «Кас1и {1 Др. Милану Јовановићу компетентност у критици, те га је огласио првим српским критичаром , а мишл»ење Јагићево најбоље се потв РђУЈ е овом студијом , којој се мора призпати првенство у ср!;ској књижевности. У овој својој студији писац анатомским ножем секцира косовске драме Симе Милутиновића , Јована С. Поповпћа, Исидора Николића (Џавсра), Матије Вана , Јовапа Суботића и Милоша Цветића. Прво је разгледао главне јунаке у свакој од ових драма, по наособ, па их упоређује међу собом, а доцније је прегледао скоро и сва остала лица. Др. Милан Јовановић доказује, да Милош Обилић треба да буде главнн јунак драме, јер је он носилац и узрочник целога рада; али Милоша , каквог нам мсториЈа приказује и како га у драми мора представити гшсац, налази само код Милутиновића. Милутиновићесој драми он одаје велику пошту и признање, а ево како у опште карактерише поједине драме: с у драмској косовској литератури има само једна трагедија правилнога, драмскога стила, а то је Банов „Цар Лазар«, али и ово дело као што смо видели , има своје недостатке , који су вероватно и побудили млађе иисце , да се лаћају истога предмета. Остала су дела по драмској вредности својој да1еко испод ове трагедије. У свима је драмска радња слабија, ситуације блеђе, а мотивације недовољне, некоректне и погрешне. — По стилу је Милутиновићево дело драмски снев; Стеријино романтисана и макбетисана драма модарног стила, Николићева конволут драмских епизода, Суботићево је дело прерађено Стеријино с изоставком Шекспирове Хекате; Цветићеао је из старијих дела заснована историјско-ромаптична драма, којој је супстрат косовска битка." — С овим делом Др. Милан Јовановић забележио је двадесет-петогодишњицу свога књижевнога рада, јер је арви свој рад штампао у »Летопису" 1865. године иод натписом »Наша критика", те због њега полемисао са Др. Јованом Туроманом. После дугог чекања добисмо историју сриске књижевности. Ова историја нстина носи скроман натаис: Лекције из истцшје срисне књижевности , и она је истина ,писана за своје , ученике]" али опет она је историја српске књижевпости, па и ако је »за своје ученике 8 , дужност нам је, да и њу прикажемо. Да не заборавимо само напоменути, да је написао /Кивојип П. Симић. — Ова иеторија, или ове «лекцијс из историје српске књпжевпости 11 , поред својих осталих добрих страна, пружа нам и неке нове новости!-.. А зашто би и била нова , када нам нс би казала нешто , што до