Отаџбина

312

КЊИЖЕВНИ НРЕГЛЕД

грапице у ослобођену Србију ; да ее ту нег.о време потуцао, иа за тим поотао говедар у манастнру Горњаку и потровао сву рибу у манастирском рибњаку и т. д. Ове то потанко причање о Драгојеву потуцању, а нарочпто о оној његовој лудости , како је затр'о манастирски рибњак, — могло је са свим изостати , као нешто што не стоји ни у каквој вези са главним догађајем уприповецп. Овако пак изгледа , да је г. писап навалице хтео само да продуљи приповетку причањем о којекаквпм лудостима , каквих је ваздан мог»о почпнити »луцкаст® човек , као што је његов Драгоје. Ну та грегака као да се одмах осветила на г. писцу, јер је у даљем причању заборавио оно, што је напред казао, како је Драгоје отишао из свога села, и да то није знао његов „рођени једини брат", па доције, на стр. 36., овако прича : »„Једина му (Драгоју) брига беше брат, кога је он тако ненадно и без збогом остај оставио. Но нрекоре савести утишавао је мишљу, да је он све употребио, е даби брата свога прпволео, да с њим заједно тумарне у свет. За то је могао посве умирен да „пере руке» над братовљевом судбипом..."'« Сад : или се г. писац није сетио онога, штоје напред казао о Драгојсву одласку, или је Видоје јоште луђи и од свога „луцкастога" брата, кад се није могао ни толико досетити, да му је брат, и без њега, »тумарнуо у свет к , када њега није могао приволети, да учшш то исто. Да прво нс иде у прилог »списатељске" способности г. Гавриловићеве, са свим је очигледно ; а да се ни другим, што нам прича о таком лудаку, који се баш ничому не досећа, — пе може г. писац подичити, јасно је и по том : што о лудацима много ссричати, без нарочите иотребе и смера, не требп много ума. Изоставивши, дакле, на широко причање о тим лудацима, да је г. писад у кратко испричао : ко се на послетку користио новцем убијенога трговца, а како је, ма на који, начин , кажњеп зликовац Јанко и његов побратим Петар, имали бисмо у жанру „Црних листопа® једну више сепзациону, криминално-романтичну приповетку. Ну г. Гавриловићу учинило се то мало и недостојно прнповодачкога дара његова, па је ту приповетку силом развукао, мстакавши, на мссто убијенога трговца, као главног јунака даљега причања, његова сина Непада, дечка «од својих петнајест годпна." А како су врло слаба плећа младога Ненада , да понесу све , што је г. Гавриловић наумио да јоште исприча, узима му у помоћ одра•слијега и зрелијега човека, Милоша Војновића, крпвељскога дућанцију. 1ако сад истакнути главни јунак, Ненад , добија као неког тутора, као сваки малолетник. Па шта јадни малолетницп могу под туторством, то је и сиромах Ненад у овој приповеци. њега је