Отаџбина

390

КОЈИМ ПРАВЦЕМ ИДЕ БУГАР, КЊИЖЕВНОСТ

Заиста је овај чланак г. Шишманова и по важности и по разради најбоља расправа у овим књигама. Између осталога он наводи како Бугари до сада несу умели да скупљају народне умотворине како ваља, те за то и неоу обратиле на се пажњу ученога света, као некада српске народне песме. Он се доста томе и чуди, па најзад наводи како је сав посао око скупљања народних умотворина у Бугара, почевши од Раковскога, Верковића и браће Миладиноваца био патриотске природе, те с тога несу ни могле бугарске народне умотворине обратити на се пажњу учених људи. Ну при том, ма да такав рад осуђује, опет га некако брани тиме, што је у свакоме народу тако било у почетку, (?) т. ј. по његову мишљењу, такав патриотски рад користан је по политички народни напредак ма да за науку неје. Али искрено исповеда да и у том патриотском периоду (како га он називље) има светлих радова, помињући једино нашега Вука, који је умео да изнесе народно благо непомућено и чието. Даље он разлаже како и шта ваља да раде Бугари, те да се и бугарске народне песме признају и чују; па за тим некако, после онакога лепога разлагања улази у противречност. Најпре је осудио цео досадашњи рад на прибирању народних бугарских умотворина, од прилике поновио оно што је изрекао г. Јагић, само што га неје иоменуо, па за тим одмах иекако предлаже да се из зборника већ осуђених: Браће Миладиноваца, Верковића и свих осталих изберу најбоље иесме и штампају с новима у засебне књиге и тако прикажу ученоме свету! Ово је мишљење г. Шишманова некако незгодно, као што је и она његова примедба незгодна, у којој вели како бугарски филолози траже чисте прибране народне умотворине у којима не треба ни -ћ (јат) да изостане, ') иа 2 ) Колико ми познајемо радове данаињих ирвих зналаца бугарскога језика г. г. Тбдоров«, Милетича и осталих њихових другова, не видимо да оив истражују ову тачност у језику, од које их г. Шишманов разрешава. И ом, којима иајмаве доликује, лишу и нозивају се на осуђени и иатриотски рад ш