Отаџбина

КОЈИМ ПРАВЦЕМ ИДЕ БУГЛР. КЊИЖЕВНОСТ

401

шманов у бугарској књижевности, већ му је стало највише до тога. што их је г. Јастребов назвао српским песмама ! Види се где је тежиште, кад г. Милетич толико нолаже на голи натпис, а не гледа на бистрину и конструкцију језика, те брже бол>е тражи да се призна полигика, па је с њоме и језик решен, јер ако политика не помогне, деклинације ће му пропасти. Њих нема у бугарскоме елеменгу, већ у ономе , који чини са српским једну целину. Говорећи о деклинацијама, окомио се на ћ, оно му омета у расправи о бугарским деклинацијама ! Никако му се не свиди да се разбира о гласовима ђ , ћ и џ у Шонлуку, Маћедонији и у јужној Старој Србији; он само вели, да има некаквога к' место бугарскога шт! а не тврди ничим. Хвала Богу сада је приступнији народни говор у поменутим крајевима и све се јаче потврђује екзистенција ових гласова, и о њој не може бити више сумње,*) сем што би ваљало изнети још материјала из више крајева, а г. Милетич ипак устаје и без икаквих позитивних примера само онако просто изриче да не постоје сугласници ђ и ћ, и то све иде у прило!" бугарским деклинацијама! За тим наставља своју студију, узимљући нримере из радова Браће Миладиноваца, Верковића, Качановског, Чолакова и т. д., дакле за њ су, као Филолога, тачни ови радови, који не само што несу из Бугарске, већ су, 9 ) Овим сугласаицима служили еу се долороди у својим списима: Пејчивовић из Тетова, у сгшсима »Огледалу* и у »Кн.и:ш утјеигеаије грешним*; Пуљевеки из Галичника, у својим дијалогаким речпидима; г. Ваџовић из Крушен;;, у битољскоме крају, у својој раснрави »Којој грани словенској припчдајт Маћедонди*; г. Алексијевић из Росока, у дебарском крају, у својој р сирави »Старо-Срби«. За тим егзистенцију исгих сугдасника потврђују: г. Јастребов у својем зборпику; па и г. Верковић нам их повазује у I књизи песама ; г. М. С. Милојевић у својдм зборницима. То исто тврде у расправала г. т. П. Драганов и Ст. Протић; и н;|јзад тирди екзистенцију гласова ђ и А и г. Ст. Ног:аковић, у »Гласу* XII, који не би то чиаио, сигурни смо, да се пеје сам лнчпо уверио. ОТАЏВИНА КЊ. XXVIII св. 111 20