Отаџбина

402

КОЈИМ ПРАВЦЕМ ИДЕ БУГАР. КЊИЖЕВНОСТ

као што видесмо, и од самих Бугара обележени као патриотски, и по томе неупотребљиви за науку. О нерсоналним прономенима на страни 237 вели г Милетич као бугарски филолог : „да се у бугарскоме језику говори и аз и,ч(ја) и ! Шта мисле филолози осталих Словена о оваквоме раду једнога дрскога Бугарина? У осталом ваља прочитати расправу г. Милетича као монструм, у којој се огледа сва голотиња филолошкога знања међу Бугарпма. * Од стране 317 до 325 налази се чланак: «БЂлЂжш за нШои стари вопводи », од П. Р. Славејкова. По натпису изгле,лало је да ће г. Славејков причати што о старим бугарским војводама, међу тим он одмах отпочео да нам износи нашега баја Цеку, баја Иљу и друге, који до 1876 године живљаху у Београду о срнскоме зноју. Београђани већ знају како су изгледале те војводе, али може бити да не знају одакле су, коме нлемену припадају и у чему се састоји њнхово војводство. Ови људи несу били из бугарских крајева, већ из крајева Вардара и Струмице; били су прости људи без виших идеала , тумарали око својих села, и по Овчем Пољу и Знепољу, како причају људи , сретали мирне људе по путовима и друмовима, не правећи много разлике између Турака и Хршнћана . нљачкали и једне и друге; па кад су их турске власги озбиљно нојуриле, добегли су у кнежевину Србију, где су се приказивали као народни поборници и паћеници, а влада кнеза Михаила (за време његове друге владавине) и не слутећи да несу ирави народии поборници , братски их је примила и чувала до ирвога српско-турскога рата 1876 године, када су се које где раштркали, и тек су се некако нашли у ослобођеној Бугарској, крвљу руском и српском, живи и здрави, можда по старој навици, пљачке ради.