Отаџбина

408

КОЈИМ ИРЛВЦЕМ ИДЕ БУГА1' КЊИЖЕ4ШООТ

ђаци из Маћедоније и јужне Старе Србије, који се сада уче по бугарским пансионима, па да ови то причају својој родбини и народу, и увере га у томе, да су: и Марко, и Милош, и Степан (Душан), и Вукашин и т. д. Бугари, за то их народ памти и пева, и по томе је народ бугарски који их пева и памги! То је сва политика ове расправе г. Попова. Међу тим двоје може бити. Или ге јунаке пева и цело то племе бугарско (а не само мешовита племена на западним му границама и свој Маћедонији), и онда, због једне јуначке приче, нс би могло бити два народа; или су и она нлемена која о српским јунацима певају тим самим део српскога народа и племена која су но својим историјским и политичким осећањима пошла за Србима. 0 Краљевићу Марку рекли смо напред у овоме ирегледу колико је нужно било да се спомене, а о Милошу би овде било и излишно говорити, кад и сам г. Попов тврди да је то онај Милош који је убио Мурата на Косову; ну што је јако карактеристично, никако не може да прегори и изусти да је тај Милош Србин. Хтело би му се да се са свим утре траг и о народном сећању на Косово! "ј * * У овој књизи има народних песама од стране 3 до 133 у трећем одсеку, из Шоплука, Прилена, Дебра и из Бугарске. Као што смо већ навели, Бугари су у неколико попустили у облицима речи, те их свуда не прерушавају; тако исто понустили су само у бележењу народних песама, те умекшане гласове љ и њ бележе л»> и иђ\ почели су употребљавати ј у Форми г , те не пишу више и нити И место Ј, као што су пре бележили Иованг место Јован; '*) Кад овако говори један бугарски проФесор , неје никакво чудо што Бугари у својнм иесноаојкама, за школску нохребу, прибрајају у старе своје јунаке иашега Ајдук-Вељка и његовога побратима Милоша! (»Народпа прснолоика*, стр. 116. СоФиа. 1882 г.).