Отаџбина

даша ђонић

413

Ој, чуј је, вјечна сило, и прими жељо ове, Скромна је молба ова што у твој деће сјај; У борби пакла црног о дај ми силе нове За нови окршај... Окр'јепи душу моју небеском гвојом надом, У мору навале адске да не клоне ми груд, Оживп твоје громе нек цикне змија јадом И страшни види суд.... У Мостару 8. Аирила 1891. ^ Д .<лекса ЈП антић

д Агел:^- ђонић ИЗ ЖИВОТД ЈЕДНОГЛ СПАДАЛД од ЈА И х/1 а Н а ј^авит а (наставак) XIV Даша није коракнуо ни пет нута, кад му неки дечко изађе на сусрет и писмо преда. Дечко се уклони брзо, а Даша поче зачуђено гледати у писмо и превртати га. — Прво љубавно писмо , примети Пера и погледа свог друга. — Биће од Станића из Сентомаша или чак од мајстор-Ћире, одговори Даша. — Да боме, сентомашки бирташи и новосадски чизмари имају тако фини рукопис и пишу. писма на мирисавој ружичастој архији — што се правиш луд? — Па од кога би онда било ? — Отвори па ћеш видети. Даша није послушао свог друга, ћутке метне писмо у џеп и пође даље. — Право имаш, рече Пера ; те ствари не мора знати шшо, па ни ја. У таквим приликама је ћутање што и ноштење. Ко се хвали, или тек наговештава, тај је просто