Отаџбина

414

ДАША ЋОНИЋ

свиња. Ти ниси читао Книге-а, па опет знаш, шта треба радити. Сад те волим још већма. Али с Богом ! Ја идем у читаоницу, да видим, шта веле новине. Кад је Пера отишао, упути се Даша у шетшу истим путем, којим је ишао и јуче. Чудновато се осећао, и ако још није имао ни мојма, шта стоји у ггасму. Знао је одмах, да није од Станића а ни од оца, но хтеде некако инстинктивно да замете траг. Код Пере му то, да како, није пошло за руком, али је опет био уверен, да му друг не ће одати ни то, да је примио писмо. Кад је био већ на пољани, а около себе никог није видео, извади писмо из цепа и поче га лагано отварати. Руке су му дрхтале том приликом и он једва развије писмо и поче га читати. Писмо беше кратко: иПоштовани господине ! Немојте криво да ме разумете. Ја вас љубим, али моја личност и моје име морају остати за сад тајна и за вас. Кад буде прилике, казаћу вам се. Ја вас видим сваки дан на улици, а гледала сам вас и у позоришту. Више вам не могу писати» Потписа није било никакког. Даша подиже главу и поче премишљати. ■ Да сам бар запамтио дераиа , који ми предаде пнсмо ! рече у себи. Али ја иисам ни пазио у онај мах. Ко то може бити ? Хо мај! Та ја сам Мешем и у животу ! Треба само почети на никад краја. Шта ми се није све десило од јуче! Стаза —- хајд за њом сам тежио ; али Јела! Чисто ме мрзи да идем кући; не знам честито ни како изгледа. Па тек ова! Не ће да се каже; гле ти ње. Љуби ме. Па добро, а кога даљубимја? Не могу ја свакој гледати у очи и значајно се смешкати, бајаги, „познајем те лепа маско!" Па како мирише ово писмо, чисто ме боли глава. Да је од мајстор-Ћире, друкчи би задај избијао из њега. Знао сам одмах да није од оца; а и како да ми га деран преда. Каже, «кад буде прилике" — којешта! На послетку шта знам радити; при-