Отаџбина

410

ДАША ЂОШ1Ћ

То је твоја ствар. Само ти опет велим, чувај се, ниси глуп. И Стаза и ова твоја газдарица — треба се чувати. А оно писмо! То ће бити каква швигарица, која се веџба у љубавном отилу. Научила цура писати, па хајд да уиотреби своје знање. Али хајдмо на поље; овде ми је гесно Даша се за тили часак обуче, и обојица пођу својим старим путем. — Па кад мислиш ићи ? поче Даша, кад су били ван вароши. — Што пре. Пртљага немам баш много, па ми је лако. Немам ни с ким ни да се опростим, осим с тобом. Курјаку не ћу казати ни с Богом. Да се кренем сутра зором, могу бити пред подне у Кикинди, а оданде железницом. Тако сам онда сутра на вече код куће. Брате! Једва чекам! Мој отац , па тек моја мати! Та знам да не говоре ни о чем другом, већ о доласку мом. — Идем и ја с тобом до Кикинде, па ћу се тог дана и вратити. Сутра и тако нема гхредставе, па могу како оћу. — Баш ти хвала! То сам и мислио да ћеш учинити. Али, наравно, нећеш казати ником. — Наравно. — Ја ћу кола већ наћи, а ти кад се вратиш, платићеш мојој газдарпци за стан и исплати ми дуг у механи. Не ћу ја, упало би у очи. Писмоноши сам дао добар бакшипт, да ћути, да сам добио новаца. Курјак би ме одмах склептао, да му узајмим. Збиља ... — Знам шта ћеш. Да му се осветим. То ћу већ и на свој рачун. Безобразник један! Он мени да каже да сам Станића иокрао! — Немој узети стпар тако трагично , особито од Курјака. — Право кажеш. Манимо га до врага. Али, Перо. ти ми мораш писати шта мислиш даље. — Писаћу ти на сваки начин, а могу ти већ сад казати, шта мислиш. Уписаћу се у медицински Факултет. Мени је медицина била свагда идеал, што се у тој науци