Отаџбина

27*

— 0, скромни мој спадало ! Шта ће теби унитерзитет! Шта ће ти наука! Шта да се мучиш десет семесгара по школи, кад си животну школу проучио за пб семестра! Да те загрлим ! — Али немој ником казати.... — Немај бриге. Сутра идем итако, а у Бечу ко зна Стазу, Јелу и Дашу Ђонића! Само ћути ти. — Знаш, не би' ни теби казао ништа; али ти си ми новерио своју тајну, иа је онда право, да ти кажем и ја своју, особито, кад је уираво једна иста тајна. — Па како се то збило ? Даша исприча Пери све, од аз до ижице, и Пера је на послетку морао лећи на траву, да се лакше смеје. Људи, који су пролазили онуд, пешке или на колима, зачудили су се овој двојици, махали главама и на послетку се и сами смејали, као да су знали, чему се они смеју. Кад их је прешао смеј, врате се у Бечеј, непрестано говорећи о тим догађајима и смејући се и даље. — Оно, управо, није у реду. што сам ти казао —- Та у неку руку имаш право; али да није Стаза, па и та витвица, која је за цело такође прошла кроз сито и решето, био би безобразлук и заслужио би батина. Али жене њихове багре не узимају ни саме то тако сентиментално. У осталом, ја не ћу казати ником, а и ти ћеш ћутати. Сад оста}е још она швигарица.... — А ко би је знао ко је! рече Даша. Мислиш ли ти, да сам је баш тако жељан? Ако је матора, онда смо већ сад свршили; ако је млада и лепа онда.... — Онда ће ти се попети и Стаза и Јела на врат. — А ја ћу стругнути ма куд. Е, да боме ! Као да сам се најмио ! — Женска освета је страшна. Међу тим, Стазе се не бој. Она ће се утешити, као што се утешила и после мене. Али она Јела! Знаш, та ми не говори много, а те љу тек опасне — Хо мај .!