Отаџбина

420

УТОПЉЕНИЦА

— Него, не бринем се ја за тебе. Ти ћеш већ измислити ма шта. Па стругнути , ако не помаже ништа друго. — Јес, та Јела ! Помисли, 'оће и она у глумице, да буде бајаги са мном. — Шта, наопако ! — Да, тако је. Па онда 'оће и даље са мном, ја јој кажем, да ћу опет у солдате, а она ваљда не ће у касарну? На то ми није казала ништа више. — Добро ће бити, да је се мало чуваш. Знаш бол^е ћеш радити, ако и на даље лепо оно ње; не мораш јој ти казати, да ћеш ићи, то ће она већ видети, кад тебе не види више. Али док си ту, само лепо с њом. Такве потајне аспиде могу да нашкоде. — Та нисам ја њу тражио ' —■ Све једно ; сад је већ учињено. — Она вели, да је кућа њена и да има и новаца. — Аха! А зна ли шта за Стазу ? — Наопако! Не зна ништа. — Тим боље. Чувај ту тајну, јер ако дозна, тешко> и Стази и теби. — Хо мај! Баш си ме уплашио. — Немој бити дете. Ти, па да се уплашиш! Добро те не пијеш, па се не ћеш изланути. Ти само с њоме лепо, па ће и она лепо. Уверавај је, да је љубиш, а '10' је довољно. Оно друго ићи ће по себи, то јест, да у својевреме загребеш. (Настаиће се)

УТОПЈБЕНИЦА Кад се вече спустн над уморним светом, Кад загрепге звезде на пебесном своду, Таласићи мали, убрзаним летом, На сањивој реци зажуборе воду.