Отаџбина

452

ПРОЂЕ КАО САН

месеци, појави се опет, и измоли од вештака, снисатеља и политичара, које је некада познавала, извесну иомоћ. која јој допусти да може дати своје дете у школу а собн купити механско право у Белвиљу. Радња јој ађаше добро, јер имађаше многобројних посетилаца међу радницима из тога кварта. Нека врста легенде беше сс испрела око улоге коју је Аурелија играла за време Комуне. Придаваху јој почаст да је она избацила последњи метак угушене побуне; причало се, да се на последњој барикади она усправила увијена у црвенн барјак, и да је усред кише од танади, излажући своје тело на нишан војсци, певала колико је грло доноси припев једне песме од Вермеша: Ујуе 1а Сотшине дш вои1е ГЈвз ћгауез ћ с1е ујп Меи. Стари радници седе браде, они који су цреживелн крваву недељу, показиваху млађима са поштовањем ожиљак на њеном образу. Колико храбросг толико и њена доброта учинили су је веома популарном. Знало се да је милостива срца за сиротињу, увек готова да подели са њом свој комад леба. Није било ни једног од ових сурових радника међу којима она живљаше, који јој се није дивио као јунакињи, а волео је као сестру. Неутолива мржња против свега што спада у ћивтински ред, мешала се у срцу ове необичне жене са човечним осећањица које она изражаваше на неки мистичан начин. и са живим милосрђем спрам малих и поништених, «парија" друштвених, пролетаријата, који она свим срцем називаше браћом својом. Од како власт беше прешла из руку консервативаца у руке републиканаца, од како је амнестија вотирана, њена крчма је постала нека врста сталног клуба, у коме се у бесконачност говорило о Комуни прошлој и будућој, о „Великом дану >; јунака и мајских мученика — у коме се политичке мржње потпириваху иепрекидним сећањем на кланицу коју су извршили „Версаљци". Непомична иза своје тезге, Аурелија