Отаџбина

ПРОЋЕ КАО САН 453 6и слушала пажљиво. Понекад би се позвали на њено сведочанство, замолили би је да реши какву сумњиву тачку ове страшне историје, да исприча како је управо било, да каже кога је дана, где, и у каквим околностима ногинуо тај и тај вођа савезнички, кога је она познавала .... Крчмарица би тада затворила очи ( ирибрала се мало и отпочела да прича полагано, угушеним гласом: и сви би људи ћутали, а језа би их подузимала слушајући је. Причала је шта је све она урадила тих ироклетих дана, којих је спомен не остављаше никад^ шта је видела од ове неопростиве трагедије. Мало по мало глас би се загрејао, очи би се засветлиле као да виде пред собом страшне слике, јасне испрва само за њу, но које је она живо цртала својим слушаоцима, тачно их описујући. Она устаје, маше рукама, прича последњи отпор — у Реге-1Јасћа18е-у, међу гробовима — Комуну на последњем часу, опкољену у Белвиљу како пуца из топова на Париз, експлозије, пожаре и оно што се догађало иза зидова од К кланица в у Мазасу, Рокети, Лобо-у .... На то би се у сумориих пијаница очи засијале, и одсев грађанскога рата засветлио би у њиховим глупим зеницама.... Учинило би им се да пред собом виде гомиле камења умрљаног крвљу, лешеве поређане као снопље жита поред зида, код кога се стрељање вршило, страшног зида, изрешетаног танетима а попрсканог парчетима мозга.... И кад изађу из крчме, опијени нићем и беснилом, кад пењући се уз брдо пут Белвиља. погледају на велику варош испод брда, многи од њих помишља, идући кући, како би лепо било видети Париз да пламти као ватра у ковачници. Сваке године, за време крваве мајске недеље, Аурелија иђаше у Реге-^асћа18е, чим би почело свитати. Обично би села на клупу, у пустом делу гробља, далеко од ћивтинских гробова — који не смеју да се приближе овој врсти нредграђа мртвачке вароши — близу оног несрећног угла у коме је извршено стрељање, и где узвишење земљишта •оггомиње на ужасно ђубре које је грађански рат ту за-