Отаџбина

454

ПРОЂЕ КАО САН

копао. Равнодушна спрам тишине, мира, пролетљег дана природиног, она остајаше код својих мртвих догод се не би затворила врата, прелазећи у памети сат по сат ужасие дане, сањајући снове пуне мржње и крвавих привиђења. Тих дана, чувари би је с муком натерали да оде с гробља. Они је, у осталом, одавно познаваху Неки се сећаху да су је виђали пре више годииа са једним дететом. Водила га је правце углу који гробље прави са стране Шаронске, код {( зида в где је извршено стрељање, и који нокривен црвеним венцима изгледаше из далека да је умазан свежом крвљу. Показивала му је фригијске капице. троуглове, социјалистичке знаке нацртане у средини црвенога цвећа, револуционарне посвете које иђаху уз венце, безбројна имена урезана ножем у камену, окружена девизама пуним претње. Пролазећи близу ње чули су испрекидане реченице у којима се говорило о боју, барикадама и сечи .... Дете слушаше, суморно и пажљиво, са намрштеним обрвама. За тим би се враћали не говорећи ни речи, и мирни посетиоци. рођаци који долажаху да метну венац на гроб каквог милог покојника, окретаху се да са чуђењем погледају ову жену са трагичним лицем како корача алејама. вукући са собом ово бледо дете. дивљачног погледа. Аурелија се могаше видети и на јавним зборовима. Она долажаше на њих обучеиа у стару горњу хаљину, кроз коју се опажаху њене крупне Форме ; излизано ткиво хал,ине бељаше на шавовима. Руке би држала у џеповима, главу би иосила увек покривену црвеном капом, ишла би час сама, час опет са сином —- дететом, које је некад водила на гробље, и које сад постав човек, беше сарадник Одметника. Прављаху јој места, посађиваху је у први ред, понекад збор чак захтеваше да јој се да место на трибини. Она слушаше озбиљно, одобравајући климањем главе предлоге најбунтовније и најбесмисленије. По каткад би затражила реч, и забацив капу натраг, устала би полако као у сну. Све би одмах