Отаџбина

456

ПРОЂЕ КАО САГТ

— Бога ми, слушајте: ја нисам демократа као ви. одговори Фаржас. То ми се чини исто тако, као кад бисте захтевали да уђем у јарак међу медведе у зоолошкој башти.. . . И још нисам сигуран да ли овде не смрди више но тамо .... Али кад баш хоћете, нека буде! . . Само вам и опет велим да не верујем да ће вам корак што помоћи. — Не можемо ипак пустити да сваки дан вуку нашега Михаила у блато, а да не нокушамо штогод . . . Читали сте, јуче, онај нов напад у Одмвтнику!. . А после, ви знате добро да ја не долазим само за то овде: ја умирем од жел>е да познам ту жену и тога младића.... Хајде, Петре, да уђемо! — Фаржас отвори врата и обоје уђоше у механу. Људи, у радничком оделу, стајаху пред контоаром и млатаху рукама доказујући. Други сеђаху за малим мермерним столовима скљуњени, са очима угашеним, обузети суморном укоченошћу која претходи опијању. Било је ту столара, са широким сомотским панталонама на пруге; машиниста, са рукама гхоцрнелим од зејтина и угља; зидара са лицем белим од малтера као да су млинари; позлатара и металних радника којима се у коси светљаше прашина метална из њихове радионице; старих брадатих социјалиста, са изгледом завереничким, који пијаху ракију у једном ћошку читајући новине; талијанских каменорезаца, мајстора надгробних споменика. који играху карте, са шареном, лабаво везаном марамом око врата. с цигаром у зубима, с финим црним брковима који лепо пристајаху њиховом бледом лицу, с косом наковрченом и умазаном помадом, с кадифли-очима, с лажљивим осмехом, и с изгледом као да су вештаци . . . — Гђа Видален 1 уиита Фаржас једнога келнера, који пролажаше носећи полиће и чаше. -I- Крчмарица? Ено је!... одговори човек. И он показа Аурелију, где седи за столићем близу контоара, и пришива дугме на неком прслуку. Тереза јој приђе и са нешто устезања у гласу