Отаџбина

ПРОЂЕ КАО САН

— Госпођо ? рече јој Аурелија подиже главу коју беше сагла на шав, и одговори оштро : -— Овде иема никакве госпође . . . Зовите ме грађанком, ако вам се свиди ! . . . — Па лепо, грађанко, отпоче Тереза мирно, ми бисмо желели, Господин — опростите ! . . овај грађанин и ја -— да се с вама мало разговамо. — Ах, лепо! почните . . . говорите. — Само, рече Фаржас, то што имамо да вам кажемо мало је интимне природе; и кад би било могућио да се уклоиимо из средине ових около, који би нас лако могли чути .... — Другови који су ту, све су моји пријатељи, одговори она живо. Ја немам ништа скривено за њих. Али ако баш хоћете, хајдемо горе. Она пође напред на уврнуте степенице и уведе их у своју собу, која беше сиромашног изгледа. Намештај се састојао из гвозденог кревета, стола који уједно служаше као умиваоник и неколико столица. Једна за'рђала иушка са бајонетом вишаше о зиду, испод неке црвене заставе у које се и на материји и на држаљу виђаху трагови од куршума. На спрам ње, слика Тијерова окружена цртежима који представљаху сцене стрељања из 1871. Тереза, изненађена, застаде за један час пред овом сликом. — Зачуђава' вас што видите ту главу овде, рече Аурелија, је л' те?. . .. То је један од оне двојице људи, које мрвим најгоре на свету. . . . Годи човеку кад гледа слику људи које мрзи -— као и оних које воли — и ето зашто хоћу да имам увек нред очима тога крвника! . . . Што се тиче другога . . . не треба га ни спомињати . . . Чекам да и он цркне, па да га прилепим до његовог заштитника, а можете ми веровати да би ми био милији други зид за њих! . . Дакле, пошто смо сами, чиме вас могу служити?