Отаџбина

ПРОЂЕ КАО САИ

— Бога ми — рече Петар, то је врло иросто, па ииак није лако објаснити .... -ако сам добро разумео то што сте сад изговорили . . . Ми смо, ова госпођа Готије и ја, Петар Фаржас, пријатељи Косталини . . . На ово име, она уздрхта, и лице јој доби израз страшног гњева. —- Ах, рече им, баш сте погодили! . . Он је тај други о коме вам говорах мало час, моја друга мржња, то је он! — То су ми казали, госпођо, одговори Тереза благо али ја не могах веровати . . . Надах се, да сте сачували колику толику успомену из времена кад — ако се не варам — не бејасте његова непријатељица .... — И кад му бејах љубазница, је л' те ? Довршите што мислите и не обилазите толико око речи ! . . . Ми слите ли да ме је стид рећи пред вама да је Костала био мој љубазник? . . Није него ! . . . Ја нисам лицемерна ћивтиница, и не бојим се данас речи више, но што сам се бојала дела, кад сам била млада и лепа ! . . . Мој љубазник ? Јест, ваш Михаило је био то, заиста.. . иа чак. . . ■—- Да, знам .... знам! . . . Можда и нешто више, је л' те? . . . Казали су ми то, посвећена сам у све .. ., Али, онда, ако сте и за један дан, за један час, за један минут само поверовали то, за што поступате, за што нарочито — нуштате вашег сина да тако иостуиа с тпм човеком? То је ужасно, уверавам вас, то је страховито . . . . Чак хтедох рећи да је . . . неприродно"! . . — Само полако, Тереза. прекиде је Фаржас, ви идете и сувише брзо ! . . . Госпођа вам није казала а није ни могла рећи да је сигурна: она претпОставља, мислим. да је то могло бити. . Али то је све !. . И уираво за то, допустите ми да вас на то подсетим, госпођо, —■ наш пријатељ није могао да се прими бриге око вашег сина колико сте ви то, без сумње, желели. Ако ћемо ио правди. ви нисте имали права да се на њега љутите . .