Отаџбина

ПРОЂЕ КАО САИ

459

Аурелија се беше подигла; и усирсив се, са прекрштеним рукама, она отпоче: —- А, зар ви, адвокате, мислите. да ја мрзим вашег пријатеља само за то што ми он није хтео помоћи да одгајнм мога сина ! . . . Изиђите из те заблуде, молим вас ! . . . Девојка из народа. као ја, зна шта има очекисати од ћивте с киме је имала дете : кал за матер, а чак ни корице хлеба за дете ! . . То је страховито, али је тако, и тако ће остати до дана док не будемо срушили ваше прљаво другитво .... А тај ће дан доћи, стрпите се, стрпите ! . . . Оно што никад нећу Костали опростити . . . никад, разумете ли .... У тај мах подпже се велика галама у доњој собм. Један мушки глас, јасан. звонак, надвлађујући све остале, рече : — Добро вече другови, добро вече ! . . — Ах Боже, узвикну Тереза, ослушнув, то је Михаило доле ! — Није, госпођо, рече Аурелија. То се мој син вратио из редакције .... Сличност оба гласа, врло је чудна, зар не! . . Шта велите ? . . . Глас нродужаваше : — Да, Председник министарства ! Подлац који јепод номоранџама у Сан-Рему чекао да судбина пресуди између Версаља и Париза, између реакције и социјалне револуције, док су вама ( на барикадама, разбијане главе у одбрани Републике против Вандејаца ! Председник миииотарства ! . . трбушати Орлеанац, ренегат демокрације, који нас сматра као нијано робље и прети нам својим најамницима, у оном Белвиљу, који је некад сам, кад су му требали његови гласачи, називао Гр-лдом слободе. Председник Министарства. пријатељ великодушних убица народних . . . Тереза и Фаржас слушаху заирепашћени ову огорчену грдњу, у којој, чудна ствар, налажаху не само звук