Отаџбина

460

ПРОЂЕ КАО САП

гласа Коеталиног него и његову жестину, његов начин оптуживања, дах трибунски који загреваше његов говор. — Хтедох вам рећи шта нећу никада опростити Костали настави Аурелија. Ви то сад знате: мој сии је узео на се, да вам каже. . . Приближив се, затим, отвореним вратима, она се наже на ограду од степеница и викну: -— Марије, оди овамо горе ! — Ево мајка одмах. . . . Донео сам ти коректуру од мога сутрашњег чланка ... видећеш какав сам доручак спремио за сутра Председнику министарства. Он говораше то пењући се уз басамаке, својим јаким и звучним гласом, у коме се оиажаше врскање мангупа Париских. Како је довршивао последње речи, он застаде, зачуђен кад спази онога човека и жену које не познаваше. Поглед жељног љубопитства који Тереза управи на њ. прометну се у ноглед запрепашћења кад виде, како мало одговараше спољни изглед појму који она беше себи створила о њему по гласу, и по жестини његових речи : То беше младић кржљавог изгледа; са кратком коврчастом косом спуштеном ниско на чело, сужавајући веома простор коже између косе и обрва. Црне очи беху дубоко упале а над њиха се беху јако испупчиле обрве, Његово чело широко и ниско, прав нос, четвртаста брада, даваху му проФил римске медаље. Доња вилица беше јако искочила напред, као вилица у паса лисичара који не пуштају што су шчепали : и овај детаљ додаваше још једиу црту изразу неукротивог упорства које беше карактеристика овог строгог лица. Обучен беше у дугу црну блузу са рукавима какве носе штампарски раденици, а на глави имађаше црн мекан шешир без пантљике, какви се купује за неколико гроша у свима дућанима. Дуги и мршави прсти беху му умрљани мастилом. У руци је држао коректуру свога чланка, извађену на дугачком листу хартије, коју пружи матери, говорећи: — пази;