Отаџбина

ПРОЂЕ КАО САН

461

можда се још није сасвим осушило. Аурелија узе хартију и спустив другу руку младићу на раме рече: — Мој син Марије, грађанко ! . . . Ако сте ради видети човека који сам штампа чланке које пише, погледајте на њ ! Овај излив материнског поноса као да доведе сина у нестршвење. — Добро, добро ! рече он сухим гласом понашајући. се као сељак кад говори са женом. Доста о томе. . . Седи. . . По том окренув се Терези и Фаржасу — Ви имате да говорите са мном ? упита их, стојећи, једном руком наслоњен на столицу на коју Аурелија беше послушно села. —- Јесте госнодине, одговори Фаржас. Кад смо мало час свратили у штампарију рекоше да сте мало пре отишли кући : и ето за што смо дошли. — Па лепо. ево ме. . . Шта хоћете од мене ? — Господине, рече Тереза, ја сам једна од ваших ревносних читалица , . . то сте ви, што се потписујете (( Утс1ех" у Одмвтникц. је л те ? --- Да госпођо, ја сам тај, одговори он хладно. — Ваши су чланци веома красноречиви. Ои се не помаче. — Веома красноречиви, али врло строги . . . за једнога нашег заједничког пријатеља, господпновог и мога^ . . разумећете . . да сам желела да се споразумем са вама и вашом матером . . . не би ли било могуће убедити вас колико су иретерани и сасвим неправедни ваши... Она говораше са усиљавањем, збуњеиа упртим погледом ова два светла ока, налик на два црна дијаманта, укоченошћу положаја и непомичношћу овог бронзаног лица. Она додаде осмејкујући се на силу да би сакрила забуну која је беше обузела и обраћајући се Петру, као да призива у помоћ : — Јел' те пријатељу да имам право ?.