Отаџбина

586

БААЛБЕК-ЦЕДРОВИ

коњи глибаху који пут кроз благо до колеиа, а ми се добро исирскасмо. Добро иаводњавање чини равницу врло плодном, што сведочи висока трава ливада и врло једри усеви. На првом брежуљку, више села Аумунде, које на самом подножју Либана лежи, застадосмо за тренутак. да Селим-еФендију и пашу причекамо, а и да наше коње одморимо Паша нам је „серт". Боле га јако прст на једној руци, на не зна шта ће с њом. Мазао је и вазелином, који је у његовим очима један од најбољих лекова, ггротив свега што боле и који је сваком од нас препоручивао већ по неколико пута. Но против овог чира, гато га паша имађаше, његово дејство било је недовољно. Сва хвала Селим-еФендијина са његовом мазгом, показала се неоснована. Јадна мазга донекле се и које како држаше; али сад је већ отегла и врат и реп, необзирући се више ни на своје лепо седло, покривено златним либанским тканинама. ии на своје кокетне уздице и кускуне, са којих надаху силне китке, ни на сребрне паФтице и окове и друге дрангулије, које је Селимов спортменски укус немилосрдно потрпао по њој. Њој данас није било дц шале. Тромо корачајући и суморно гледајући иреда се, морала се чудити своме јахачу, одкуд му данас оволика журба. Највише ми жао беше Селимовог лепог огртача од белпг кашмира. Огртач је нарочито скројен по његовом уиутству и доиста је врло леп био; но сад _је већ сав кал,ав. Наше одело од дебелог сегелтуха, истина није хармонисало са Селимовим и са нашином ађутантском униФормом, али на путу се вигае гледа на издрживост но на елеганцију ношње. Паша нам је данас свечанији но обичио. У Дамаску и свуда досада, иреко нанталона са генералским лампазима, носио је свој скроман мундир с црним гајтанима