Отаџбина

БААЛВЕК-ЦЕДРОВИ

587

или какву белу блузу. Данао је у редовној униформи са ађутантским егијетима и еполетама. Кад се јутрос појави међ нас, беше се збунио. „Знате, рече нам, ово је моја права униФорма. и — Ми потврдисмо и ако о томе нисмо сумњали Но пашина промена одела оста ми ипак загонетна; јер знам да и он не воле ове пруске мундире, што човека стежу као у процепу, те му не даду слободно ни дисати. Остаје нам да на пашу пазимо, те да прави узрок његовом кицошлуку дознамо. Сумњамо да ту политика не буде играла какву улогу; али оволико пожртвовања и знојења за љубав политике баш се не тентира. Стаза, којом смо се почели пети уз Либан. водила је доста директно к његовом гребену. па је све тежа и тежа бивала. На неколико места принуђени смо били и ојашити, јер на нашим нервозним пастувима, нисмо баш сигурни били. Застали смо још на неколико места. За нашим леђима хоризонт се толико нроширио био, да смо лепо могли посматрати западну падину Анти-Либана и велики део нашег прекјучерашњег пута. Поглед на долину О.ронте и Литаније такође је величанствен, а Баалбек и његов предео, магла ;је оасвим сакрила. Пели смо се више од два сата, кад нам одједанпут допре до ушију некаква вика. Сви пажљиво гледасмо откуда ларма и' узвици долазе; јер смо већ навикнути, да на нашим доста дугим путовима, нигде живе душе несретосмо. Селим ефендија, лукаво смешећи се, показа нам руком једну велику гомилу људи на једном брежуљку доста далеко од нас. То су вели сељани из Ајнате, који по обичају либанском, излазе на сусрет одличноме госту. Морао их је он благовремено известити. Што смо се витие овој гомили приближавали, ларма је била све већа. Кад стигосмо на један брежуљак према њима, одпочегае пуцати из пушака, бацати мала коиља и капе. Неколико њих на коњима издвојише се из го-