Отаџбина

ПСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

9

дао. Одатле, пошто су говорили с том госпођом, крену се даље сувим у Цариград."' ЗаДубровчане знамо и иначе да су с пуно новерења слушали њене савете, и кад није необично било да дубровачки и млетачки посланици заходе путем да прво сврате „Госпођи Мари" у Јежево пре него што оду у Цариград, мора бити да није необично било да п у Цариграду излазе пред њу да јој се поклоне. Од мудрости њене не може се очекивати да ће да улази у предузећа, у којима су изгледи на успех малени, а ризик неуспеха велики. Али она изгледа да је у неку руку стожер за извесна полигичка кретања, која за сада само опажамо али о њима ништа ближе не сазнајемо. Жена са срцем какво је Мара имала, и са признатим аукгоритетом и код султана и на Порти, и код најближих дворова и код народа балканских, морала је бити од неоцењиве користи цркви православној на истоку. Да ли ћемо кад год наћи какве мемоаре њене ?! Како ли је у њеном срцу одјекивао тај грозни Факат, да су Грчка, Србија и Босна, које је она познавала као самостојне државе са народним династијама. сјајним дворовима и хришћанском организацијом, престале то бити, па постале прости санџаци којима робови султанови управљају! 8. У овом реду мисли свагда се радо заустављам пред једним писмом Мариним од 12-ог Марта неизвесне године. Дођоше јој кнез Паладин Лукаревић и кнез Франческо Пуцић и донесоше писмо од кнеза и властеле дубровничке којим је молише да не замери овим посланицима што тјој не свратише кад оно последњи пут идоше на Порту. Мара им у своме поменутом писму одговара између другога и ово: к Да што ни говорите јерје да им неште не замјеримо за што се њесу к нам навратили пл обичају када су изшли на Порту великога Господара: за тој властеле, нам тешко не, јерје ви разумјемо, за што смо и ми у работах какого и ви, тако и знамо јерје се инако не може. А ми 1 С. X. 8а1ћаа, М >питеп4а Шзкзпае Не11ешсае, Рапа, 1888, Тот. \ II, 265.