Отаџбина

ИСТОГИЈСКЕ ЦРТЕ

11

метном. одјеку њенога срца Мара је једна жена са великим племенитим срцем. 9. Поменуо сам царицу Мару за то што видим и осећам да је она у самој сенци новога престола османског центар за српску утеху и за српска надања, и шта више него слутим да је она и центар једне врло опрезне и Фине политичке радње. Са свим је природно очекивати да су она и сестра јој Катарина одржавале везу са сродницима и пријатељима, који су се склонили били у земље ван граница турске царевине. Има једна листина од 9-ог Декембра 1488, којом Катарина даје свој кастео Београд у Горици Матеји Спандонинију, мужу своје нећаке Евдокије Кантакузине. Ово је у толико значајније што је Евдокија живела у Млецима у палати своје сестре од тетке, Ане Палеологине Нотарас (кћери некадашњег великог дуке Луке Нотараса), што је та палата од г. 1475 (кад се Ана Нотарас из Рима у Млегке доселила) постала средсреда грчке емиграције и њене радње на ослобођењу истока. 1 10. У Цариграду иоред царице Маре и њене сестре Катарине ја видим још и сен једне треће жене, али за сада заиста само сен. Првих двадесет година по паду Цариграда најмоћнији је човек у турском царству био Махмуд-иаша Михал-оглу, брат, или брат од стрица, нашем војводи, а за кратко и деспоту, Михаилу Ангеловићу (Абоговнћу). И они који веле да му је отац Грк признају да му је мати Српкиња. Занимљиво је за осветљење односа између Турака и Хришћана у оно доба, да је потурица Махмуд с нежном љубављу лебдео над својом мајком, и да је ова мати, грчевито хватајући се за крст Христов ипак испод њега волела да погледа к своме сину, првом везиру царевом. Сам освојник Цариграда, султан Мехемед II, волео је да знацима поштовања обасипље хришћанку матер свога везира н свога зета. Под несрећама које су задеснле њену отаџ1 ЗаШаз, Сош. IX, РгеГасе XIV.