Отаџбина

12

ИСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

бину и балканско хришћанство у опште, под несрећама које су њу саму лично задесиле кад јој је син Турчином постао, стара се госпођа скрушила пред страшном судбином па завила у црну ризу монахиње. Једна од најлепших цркава у Цариграду била је црква св. Јована Претече, у женском манастиру истог свеца. Султан је тај манастир поклонио матери свога везира и она је њиме све до своје смрти као игуманија управљала. Не може бити да царица Мара и сестра јој Катарина нису познавале игуманију матер везирову. Не може бити да се ове три жене нису овда и онда иосле службе божје и иначе налазиле на само, па казивале једна другој своје наде или и своје јаде. Вило би од велике занимљивости кад би могли да чујемо бар по неки такав разговор. А не мање би поучно било да чујемо по неки разговор који је овај силни и сјајни везир имао са скромном игуманијом мајком својом. Као што зраци од далеких звезда, ухваћени у спектроскоп, показују каквих минерала тамо има, тако би нам анализа таквог разговора показала састав душе и срца и у везира и у старе Српкиње, и обасјала новом светлошћу тајие и чудне странпутице, по којима је онда морална свест по Валкану лутала. 11. Лутање моралне свести на Валкану у петнаестом веку за мене је јасан историјски Факат. Он заслужује свестрано и дубоко испитивање. Надам се да ће доћи време кад ћемо моћи без предрасуде да аналишемо раздешеност по неке иначе велике душе. која је мислила да нађе задовољења у служби турској царевини. Праведно је што се као народ поносимо мученицима за српску мисао, али се тај наш народни понос неће умањити кад покушамо да будемо праведни и према оним Србима, који су највише допринели да се величина османске царевине утврди, и да се сјајност њена узвиси. Један од најбољих типова таквих Срба имамо баш у овом сину игуманије монастира Св. Претече у Цариграду.