Отаџбина

14

ИСТОРШСКЕ ЦРТЕ

И оваква поетична ФилосоФија, кроз коју са свим јасио бруји једна жица меланколије, свргаава се наравно обичним проналаском иоточне поезије : ма шта вера да учи и ма шта молитва да каже, оиет права се истина може да нађе једино у пехару пуном вина, а права сласт у — лепој жени. Махмуд Ангеловић завршује своју газелу певајући сам себи: «0, Адени ! иадни ничце у арашину оне стазе, Којом је њена. ножица. ирошла , «Јер, ако ћеш да очи твоје оиет ирогледају, «Ту ти је лек I" 1 ' И опет какав контраст између овог сјајног и славног везира, који у прашину пада да љуби стопе једне лепе жене, и онога Србина витеза, који пред иконом Богородице ди Лорето, пада у прашину да је кроз уздахе моли да га у отаџбину врати ! Рекао бих, да је историја ове изгубљене српске душе исказана у ономе првом стиху: «ко сласти тражи, пеленом мора да се поји!" 0 сине Михаила Ангеловића! 0 славни цареви везиру! 0, Адени песниче који се заиајаш нектаром перзијског ђулистана! Зар и кад седим међу лалетима и зумбулима у сенци кипресова на Боспору. па мудре разговоре водим са хоџама и са дервишима, зар и кад се на меким ћилимовима пуштам у слатке заносе са песницима, зар и тада је твој шербет — иелен?! Зар усред живих пупо љака од ружа, у харему од злата, у коме је кадифи и свили слатко да их девојачка нога као прашину гази, зар и тамо у шербету, који ти се пружа, пелеиа налазиш?! Да није то царев везир коме се шербет пружа, и да није то Србин који у њему пелена налази ? ! Али је мој занат и сувише груб, а мој алат и сувише туп, да изнесе светлости и сенке твоје. Адени, песниче! песницима да те 1 ОМотап Роета, 1гапз1а(;е<1 т1о Ец#Нзћ уегзе 111 Ље оп§та1 Гогтв ћу. Е. V. Ш№. стр. 43.