Отаџбина

56

ЛПА КЛРЕЊИНХ

луке; пошто она постаде деФинитивна. Алексије Александровић сети се још једног важног обзира. «Само на тај начин поступићу и према захтевнма религије" рече он у себи. „само на тај начин не одбацујем од себе преступницу, него јој дајем могућности да се понрави, па чак гшсвећујем, ма колико то мени тешко било, известан део своје снаге на њену поправку и сиасење". И ако је Алексије Александровић знао, да од сада неће моћи имати ннкаквог моралног утицаја на своју жену, да од тога покушаја за поправку неће бити ништа друго до проста лаж, и ако преживљујући ге тешке тренутке свога живота, ни један пут није потражио упуства у религијн, опет када је видео да се његова одлука слаже и са захтевима религије, та религиозна санкција његове одлуке беше за њега задовољство и у неколико умирење. Беше му мило помислити, да нико неће моћи рећи, да је он у тако важноме нрелому свога живота поступио противно правнлима оне религије, чију је заставу високо држао у сред огпнте равнодушности за њу. Размишљајући о поединостима, Алексије Александровић чак не виђаше, за што не би његови одношаји са женом могли остати онакви, какви су пређе били. Наравно, он неће никада моћн да јој врати своје поштовање, али нема никаквих разлога, да он разори свој живот и да страда за то, што је она била рђава и непоштена жена. Да. да доћи ће време и проћи ће, време које све среди, п стари одношаји опет ће се повратити — рече Алексије Александровић сам себи — то јест. повратиће се у толико, да ја не осећам никаквог растројства у животу. Она ће бити несрећиа, али ја нисам крив, и по томе ја не могу бити несрећан". 14. Приспевши у Петрбург, Алексије Александровић не само пгго не беше утврдио своју одлуку. него беше већ у глави саставио и писмо, које ће написати својој жени. Ушавши у вратареву собу, он погледа писма и артије,