Отаџбина

6

ВОЈВОДА ЛјУБОЈЕ

«Гле'ни, Јевро, онам' у даљину, као да нено јури нутем ка градуР прозбори на једном госпођа Мара после дугог гледања у ону тачку. к Веруј да је тако; но моје су очи старе и слабе, па не виде као твоје." „Јесте! витез на коњу јури овамо.... ено му се познајо цео облик.... да није сам Љубоје?... не, не , није он.... он не би оставио цареву војску.... и није он, није.... нешто се вије изнад главе коњаника.... то је копље.... дакле није властелин, није Љубоје и . (( Сад га и ја видим" , рече весело служавка , (( али наступела тама не да ми да га иознам ко је. м Обе жене пратише очима коњаника, који је јездио у правцу ка замку. Стотииу мисли и добрих и жалосних пројурише наизменце кроз главу војвоткињи. Кад се коњаник примаче доста близу замка, потрчаше обе жене са куле у еусрет коњанику, који у тај мах стиже пред замак. ((Бјелуше! Добро нам дошао!" повикаше радосно обе жене. ( (Воље те нашо, владико" одздрави коњаник. па скочив с коња пољуби рукав војвоткињине пружене руке. За тим се снужди и ућута. <( Што ли мучиш, Бјелуше ? Зар не видиш колико се радујемо твоме долас-ку, а још више твојим гласовима", прозбори војвоткиња. ( (Еј, моја добра владико ! За нас радости нема Р уздахну Бјелуш. (< Како Бјелуше ? шга говориш?" упита га војвоткиња, а у исти мах као да је неко оштрим ножем пресекао оне везе , које су све рђаве слутње њене везивале у тајну, полетеше јој стотинама злослутних мисли кроз главу. И Бјелушу не беше мило, што је постао овакав гласоноша, па поче околишити: <( Војвода ми рече, да похитам теби, владико, да ти се нађем у помоћи. Заклео ме је крсним именом, да ћу га послушати."