Отаџбина

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

одстојање између њих и разбојника, па за тим заповеди Бјелушу : ((Узјаши твога коња. Златко ти неће много ометати. Одјури са њим до оне гомиле бегунаца. Онде има око триста људи, који имају уза се секире и праћке, а имаће и који мач, буздован и копље. Закуми их да нас очекају, а ми ћемо за тобом, што будемо могли брже." Ова заповест учини се и Бјелушу као мудра и умесна. Идући као до сада за оним бегунцима , растојање између њих није се много смањивало, јер су и бегунци измицали. Да би се то растојање лакше савладало, нужно је било зауставити ону гомилу. Међу тим било је вероватно да ће војвоткиња, ако се она гомила заустави, пре стићи до ње, но што ће разбојници доћи до овог места где сада стоји. Без оклевања скочи Бјелуш на коња, на коме је до сада само Златко седео, привеза деге уза се, удари коњу мамузе, па одјури, викнув само војвоткињи: «Само похитајте за мном." И жене похиташе. Бјелуш је као ветар јурио у стизање бегунаца, а војвоткиња је непрестано очима одмеравала размаке између себе и разбојника и између Бјелуша и бегунаца. Са пуно поуздања дојездио је Бјелуш међу бегунце. Они, видећи да је Србин и да је бегунац, зауставише се да чују одакле је и где ће. Ои им укратко каза да спасава децу и жепу војводе Љубоја Станишића; како жене уморне идући сву ноћ пешице, не могу тако брзо ићи те да их стигну; како се из планине промолила нека чета турских војника и гусара, који за њима иду. За тим замоли људе да нареде женама да мало очекну, а они да пођу војвоткињи у сретање. Бегунци се почеше згледати. Сваки је очима питао другога шга да ради. Жене се скупише око њих, а чим сазнадоше да они људи тамо у даљини нису бегунци ио гусари, ударише у гласну кукњаву. Свака зграби своје