Отаџбина

20

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

<( А зиа ли се, како је Златко дошао до имања кнеза Иваиа Хранића?» уиитаће један слушалац. „Кнез Иван посинио је Златка, пошто му родитељи иропадоше у косовској битки. Златко му беше једини сестрић и зато је по смрти кнежевој наследио све кнежево имање. Жеља је била покојнога кнеза да се оиријатељи са Сандаљевима, па је оставио ио себи поруку, да Златко узме Зоранку за жеиу.» Док се ова два Дубровчанина овако разговараху, сватови се вратише из иркве и опет се настави у двору весеље. Пре но што ће сести за обед, један од послужитеља јави Златку, да је сад стигао у двор један странац у оделу српскога себра , а вели да би имао хитно нешто да каже госиодару. Доле чека у служитељској одаји. Златко се обрадова кад чу да га тражи неко, који је дошао из српских земаља , иа похита доле да пађе странца. Пред њим стајаше човек средњих година, изнурена лика, а види се да је нре времена оседио. Старац погледа ћутке у домаћииа, а после тогавикну: „Златко сине, зар ме не познајеш! Ја сам војвода Љубоје, ја сам ти родитељ." (( 3ар ти? Не, ја ти не верујем. Мој је отац био витез, а ти ми личиш на човека, који је вазда на себи носио себарско одело.' 5 (( Сине мој, био сам и гори од себра. Двадесет сам година носио турске окове и трпео муке турскога ропства, само да доживим овај садашњи час Ја сам довољно видео. Хвала ти, Воже, на доброти твојој. Сад могу задовољан умрети.» Ту старац мало застаде, а за тим продужи : ((Бранећи цара и земљу у тешким данима, пао сам рањен у борби на Косову. Рањена ме спасоше добри људи, али ме крвници нађоше и заробише. Из овог ропства једва сам измакао, а дошав своме дому, нисам нашао илкога свога. Дворови наши разорени, народ растераи, држава ми одузета, твоја мајка убијена , а сестрицу ти