Отаџбина

338

ПАТАРЕН СВЕ11ИД

«Нисам ти само ја помагала. Имао си у граду још пријатеља. Иринка те љуби и бољи је пријатељ од мене. Па и иа што ти је моје пријатељство, пријатељство презрене гтросјакиње. луде девојчуре?" (( Стано, Стано, нити си просјакиња ни луда девојка. Родитељи твоји беху честити људи, пријатељи мога оца, а погинули су као добри патарени. Остала си сироче, напуштена и иросјакиња. Попови те начинише лудом, а католички свет ти се смејао. Међу нама, под окриљем наше вере, нити ћеш бити луда, ни просјак. Свевишњем творцу, коме се ми одано молимо, сва су људска створења једнака; зато се међу собом и поштујемо, а никога не презиремо, никога не исмевамо". <(3нам Свевиде, шта хоћеш да ми кажеш", настави Стана. Све сам то научила од мојих родитеља, а том су ме поучавали наши добри људи, кад год сам их потражила по горским збеговима. Јадвига ми је поручила да ти кажем, да не очајаваш. Иринка је веоела, јер је уверена да ћу те ја из тамнице избавити. Још ми је Јадвига казала, да се никуда не мичеш из Јајца. Оиа ће са Иринком овамо доћи. Првом згодом побећи ће из Дубровника, па ће те овде потражити. Гледај дакле да се у граду одржиш". Ове речи повратише снагу и живост у младом јунаку. Ваљало му је показати да је достојан унук славнога Звездана. Окрете се ратницима па их упита: «Да ли је ко виђао Татаре?" «Нико их од нас није још видео", одговори најстарији патарен. «Нисмо до сада за њих ни чули. Бегунцп из војске угарског краља казују да је то сграшан народ, који је по држави угарског Беле ггоклао људе , жене п децу, градове разорио, а села попалио. Сурови дивљаци одевени кожама дивљих зверова не штеде никога, ко им се покаже упоран. Ко им се ноклони, онога поробе, па одлазе даље да пале и пустоше. Други бегунци из банове војске описују још страшније ове л 3 уде. Један део