Отаџбина

ФИЛОСОФИЈА УМЕТНОСТИ

37»

позиција и распоред и уметнику је дужност, да то прикуии, на да нам изнесе. Јасно је, како треба да исправимо ирву деФиницију, коју смо донели; ми је нисмо оборили, већ смо је само пречистили; открили смо један узвишепији карактер уметности, која тиме постаје дело духа, а не само руку човечјих. V. Да ли је то довољно и да ли уметничка дела просто репродукују сразмере делова? Никако, јер највеће школе су баш оне, које највише мењају стварне сразмере. Посматрајте на пример талијанеку школу у њеном највећем уметнику Микел-Анџелу, па да бисте добили јаснији појам, сетите. се његовог ремек-дела, оних мраморних статуа, четири на броју, које су намештене на гробници породице Медичија у Флоренцији. Они који нису видели оригинал, нознаваће бар копију. У тих људи, а нарочито жена, које спавају или се буде, сразмере делова нису исте, које и у живих лица. У целој Италији нема им сличних. Тамо ћете видети лепе младиће, добро одевене , сељаке светлих очију и дивља лица, академске моделе чврстих мишића и поноситих покрета; али ни у каквом селу, ни на каквој свечаиости , ни у каквом ател>еу, у Италији или другде , данас или у XVI. столећу, ни један човек, ни једна жена нису личили на срдите јунаке, иа џиновске, очајне девојке , које је тај велики уметник изнео у тој надгробној капели. У своме ђенију, у своме рођеном срцу иашао је Микел-Анџело те типове. За тако нешто била је потребна душа једног усамљеника, мислиоца, љубитеља правде, ватрена, племенита душа, која је запала међу разнежене, поквареие душе, међу издајства и насиља, која се нашла пред непоправљивим тријумФом тираније и неправде , под рушевинама слободе и отаџбине ; а још уз то њему личио прети се смрћу, ои осећа да живи само по милости, а можда још само за кратко; ои није кадар да моли и да се покори,