Отаџбина

ТАМО — АМО ПО ИСТОКУ

399

осветљење добије местимице неописану лепоту, када јасна сунчана светлост продре у њу кроза какав узан шумски пропланак. Наш пут вођаше правце водоводу (кола бејасмо оставили на ивици шуме); наша стаза беше с обе стране уоквирена ситним али густим бокорима од мимоза, К0 .Ј И С У У Д°Д И РУ с нашом одећом спуштала своје лишће као да нас поздрављају. Мени беше чудновата ова шума покретљиве вегетације. коју до сада бејах видео само у стручковима и у баштенским судовима. Након подужег пешачења изађосмо на врх једног брежуљка и имађасмо пред собом призор, који се ретко виђа, али који се из душе никад не утире, кад се једном види. Пред нама је у долини стајало језеро у кориту, које се чињаше као да је урезано у стени; вода у њему беше тако бистра, да се могађаше на дну видети свака жила у камену. С иетока према нама у низини језеро беше ограђено дебелим зидом, који беше у дну пробушен и састављен с озиданим олуком ; према југу беше језеро омеђено густом шумом. и. сенка њезина бојадисала је воду на ивици смарагдовим зеленилом; са севера беше једна мала узвишена ливадица, а са запада једна од стена наслагаиа тераса, низа коју је с висина падао поток у језеро. Вода се у паду разбијаше о етепенасто стење и ситни делићи њезини прелива,ху се у сунчаној зраци дугиним бојама. Читаво језеро беше тако застрто иеком танком злаћеном маглом. Загрејани од големе жеге и од хода, ми смо механично грабили ка језеру и кад смо се нружили на ивицу његову и осетили свежу атмосФеру његову, ми смо и нехогице дубоко уздахнули. Ко се једном уморан усред дневне припеке спустио крај извора у хлад каквога лиснатога грма, тај ће разумети нашу усладу овде крај свеже бистре воде- усред тропске жеге. Не имађасмо кад ни да кажемо један другоме, како нам удобно беше на овоме месту и ако смо ту дуго, дуго лежали. Иза нас је жуборио водопад, пред намаје светлуцало бистро као кчиотал језеро, од шуме је пиркао свежи мирисни ветрић