Отаџбина

400

ТАМО — АМО ПО ИСТОКУ

над нама, а из густе сенке њезине допирали су до нас непознати тичији гласови, — ови нас подсетише да дан већ нагиње вечеру, и одиста шумска сенка беше већ покрила целу ливаду пред нама, а ми у овој хладовини и не опазисмо како одмиче дан. Дигосмо се брзо и пођосмо натраг; обојица смо осетили да смо дуго сањали крај тропскога језера и водопада, али ни један није речи проговорио. У приликама, где лепота природе силовито навали на наше осећаје. човек се најрадије враћа у себе и ћути, па шта више, нерадо и прича куда му је душа крстарила у таквим тренутима. Ми смо се вратили истим путем натраг, па и ако он не беше кратак, нисмо једне речи проговорили нити смо игда више помињали час, који смо ировели на овоме месту. Кад смо са заходом сунца улазили у брод, врвио је свет по њему. Беше се већ укрцао већи део наших нових пасажира за Хонкинг, а многи беху дошли с њима да их испрате. Ови путници беху махом Хинези, који су полазили у своје родно место да тамо прославе једини празник свој — нову годину. Како су многи ишли са својим породицама, то смо на броду имали слику хинескога друштва и то само трговачког и радничког сталежа. Мучно беше распознати ова два сталежа. с тога што сви носаху једнако рухо, — простран капут од плава намучна ткива и широке гаће од исте материје , само што су трговци носили црне капице на глави, а радници ишли гологлави и ако им глава беше већином обријана. Али се зато сталежи могаху лакше расиозиати на женама: трговачке жене беху обавијене око бедара шареним свиленим ткивом, те изгледаху као да су у сукњама, а раденичке имађаху одећу као и њихови мужеви, истога кроја и исте боје. Само се но глави, или боље по коаФири могаше распознати мушко од женскога. Коса је у свију жена, биле оне којега му драго сталежа, очешљана веома пажљиво и глатке витице су укусно извијугаие иа врх темена, где их држи множина изукрштаних ;дугих игала. Не по об-