Отаџбина

Т О Д О Р

грозан, догађај, да Мехмед затражи, а да му се морадне дати, све горње српске крајеве. И ои је тај, што тај кобни глас мора да однесе заповедиику и браничу Сталаћком. Па како је и ту он прави витез, правп Србин, прави човек! Он почиње из тихана онај страшни изјав свој, и лагано доказује право деспотово, док га овај не прекида пламегшм «не дам!» Па и ту је он доследан, он врши и даље своју дужност као посланик, војвода и Србин, али кад узвишени браник долине Моравске докаже праведност свог одбијања и вољом свеколиког народа, тада се враћа понова овај старац, али сада само као човек. И он је бранио ове крајеве, и он је залагао живот свој за њих, и он — разуме Тодора, јер је човек. Па тада преиун с једне стране горким искуством, које никако добро ие слути, а с друге љубављу чисто човечанском, он узвикује: (( Сине, грешио си. грешио сам, грешиш.... али ходи, да ти пољубим то мушко племенито чело!" Тај пољуб с усана стогодишњег дуба и правог човека награда је узвишена Тодору за проклињања од стране деспота и Турака. И овај је характер један од више епизодних, али осенчен с толико љупкости и величине, да му се човек мора задивити. Раде је савршен характер. После њега долази нам опет један старац, човек пуи највеће л>убави и благости за Тодора, остарели слуга Ђура Крајинић. Човек, који је и данашњег војводу њихао на својим рукама, који га воли после смрти очеве и мајчине онако исто, као што би га њих двоје могло волети, који данас над човеком лебди. као што је то негда над малишаном чинио, који и данас за њ иодноси све, као што је иегда; — који иије само највернији слуга, него који му је, у неку руку и отац и мајка, саветник и покоран војник. Све ово огледа се у трећем акту на најдивнији начии. Та зар човек рањен, који целе ноћи клецајући прати стопе свога господара и свој изнемогао глас подиже: (( Тодоре.... војводо.... сине.... господару!», зар човек, који сузама својим и радњом