Отаџбина

460

'Г О Д О Р

али, нама се чини, пеумесно. Да се је ваљало венчати, у то нема сумње, јер Турци тек што нису дошли, а ко зна, какав ће крај борбе бити. Да не би вређали бол родитељски венчавају се кришом ноћу без икакве свечаности. Што се то десило, да ови чују, они нису криви, природност је сачувана, а успех контрастом изведеи ненадмашан. Сем овога ту долази и она перипетиска сцена, о којој смо толико говорили, али о којој се може једнако говорити, јер јој је ленота неисцрпна. Ту је не само прелом целе трагедиске радње, но и упознање брата, но и уздржање од убиства тог створа, дакле грозног дела, ту је и преломљена љубав очева ради љубави ка народу, једном речи: песник је покупио све своје снаге, метнуо све на једно, показао све што може и створио — праву иоетску лепоту. Да се он пак није исцрпао овде сасвим доказ је силан дијалог између Јелице и Синан-бега, у коме мајка баца за тренут у заборав жену и — четврти акт. Овај је просто продужење трећега и она иста тама даје онај исти утицај. Сад не повећан, јер знамо погибао, од које смо се пре више страшили, јер смо само слутили. Па ипак овде има неколико места силне песничке лепоте, а без сумње најлепше је оно, где замишљеног Тодсра трза из мисли монотони звук турских свирала, који му јавља за њихов долазак и ванредна сцена, где Тодор одсеца главу Исак-паши а у исто време Јелица доводи спасеног Војина. Једино је ово место у трагедији које с поносом може закратити првенство трагедиској перипетиској сцени. Ми се нећемо преиирати око тога, које је јаче и ленше, срећна је ова трагедија, што их има оба и то је доста. После овога долазе у нетом акту неколике лепе, између којих се истичу: причање сиа Војинова, одбијање Франсоа из града у првој промени а забуна у посади и крај у другој. Овде се у исто време налази и још једна омашка песникова, а та је што Тодор и Јелица, ти хероји српски, скачу у Мораву пре но што пада Франсоа и Ђура. Мислимо, да није иотребно