Отаџбина

Т О Д О Р

465

где се народ пита за одговор на гштање хоће ли предати Стадаћа. Та је сцена заиста достојна највеће хвале, јер онако представити околности и ретко је и лено је. У друго^м акту говорили смо већ о врло лепим сценама јаке песничке лирике: љубавном разговору између Франсоа и Мире н љубавне изјаве Синаи-бегове са .Телицом. Ова сцена, у којој нам је нредстављена тако живо и јасно борба љубави, или бар њене успомене, с дужношћу. ванредиа је. Не можемо замислити, да има кога, који ће приговорити Јелици за ово осећање. Та то јој беше први вереник и први љубавник из младости, који је за њу толико патио. Ну срећа је, што је он постао рђав, и на тај начин чедна Јелица зна, где јој је право место. Пре ове имамо лену сцену где се слутња мајчина тако лепо показује, а она је тако природна, а баш због тога, тако неоснована, да се ми морамо дивити вештиии песииковој, да иам је у развитку онако истински прикаже. У овом акту имамо и дирљиву сцену, где Ђура исказује име отмичара и тим у срцу жене Тодорове сгавља на место зрачка љубави неизмерну мржњу ка љубавнику из младости. Како и ова сцеиа долази међ оне, које се одликују ретком лепотом, поменусмо је. Али праву своју моћ показао је песник у трећем акту, где је у сваком погледу достигао врхунац своје силине. Већ сам избор времена ванредан је. Ноћ је, — али не повољно избрана већ природно и нагпано, као што доказивасмо — мирна, нигде ничега. Ова нема тишина и ова ноћ ванредна су силина. То је оно, што Шилер зове контемплативно узвишено и чим се обележавају радови највеће врлине. Вергилије пред улазак у Тартар ставља ужасан мрак и дуге пусте пределе. Ту је већ иредосећање за нечим великим. И на таку подлогу метуо је песник највећу моћ своју, управо сву. Ту је усредсредио јад Тодоров, ту га саставио са женом, да заједно истипски зажале за једипчетом,- да се покажу од истине убијени отац и мајка. Ту је и венчање Франсоа и Мире. Неки су ово нападали, ОТАЏВИНА КЊ. XXXI св. 123 30