Отаџбина

464

'Г О Д О Р

употреб.Бавају, али морају имати једне исте особине, а те су природност и доследност т. ј. морају бити могућне и не смеју долазити произвољно, но изазване радом и потребом. Тога ради не смеју бити чудновате — изузима се случај, где су оне тако нарочито мотивисане — а морају бити лепе. Та ленота утицаће на нас, а иошто она може бити са ретких страна лепа, разно ће на нао утицати. Ти опет утисци нроизводиће разне осећаје. Али сви ти осећаји морају се свести само на двоје: саучешће и страх за јунака — (Хгод лп1 (ро^од. Они пак разии утисци називају се дирљивим и узбудљивим. Ми смо казали једном, да ово све мора бити постигнуто само радњом, али не њом уопште, по њеном поделом — сценеријом. Ако тога буде у једној трагедији, онда је с те стране, добро. Овде се обично додају страшни догађаји који се иекако издвајају. Само треба разумети, да је ово страшно у другом облику, а не у оном, за који смо осудили Метерленка. То страшно или грозно састоји се у вршењу неког грозног дела, нарочито од стране главног јунака. Разликују се у том три ступња; како их дели Аристотело. Прво да се то грозно дело изврши с знањем, као што Медеа убија своју децу или Магбет и његова жена свога кралва. Ово је нрилично непријатно, али се допушта, јер је природно. За тим се може дело извршити у незнању, као што је учинио Софоклов Едип или Алкмеон у делу Астидамовом по казивању Аристотеловом. Али најбоље је ако се дело, намерено да се учини, отклони услед упознања, као што је код Меропе у Еурипидовом КресФоиту, која намишља да убије сина. али га за времеиа позна. Овај смо део додали, да би се разумела добро једна сцена у Тодору. Рекосмо, да смо их пробрали, па ћемо их у најбржем прегледу саоиштити. Први акг има љупких сцена али су најлепше дијалог измеђ Франсоа и Јелице с Миром и старине Косовске и Тодора, о којима смо говорили. Ну има једна, коју нисмо споменули, а то је сцена