Отаџбина

М Е Р О II А

517

љубав мало час пристадох да оскрнавим светињу, да иогазим заклетву , да навучем иа своју главу страшни гнев највећега бога, а сад хоћеш већ да још једну заклетву погазим. Меропа; Чуј ме, краљу. Полифонт : Бадава се мучиш. Меропа : Не тражим вихпе живот његов, о, иека погине, али само данас не, само не у овај кобни дан, нека погине сутра. За ту једиу милост, само за ту ништавну ситницу моли те, приклиње те љуба твоја, Меропа твоја. Полифонт : ТилеФонт ће сад одмах погинути. Буди сигурна као да је већ мртав (страж&рима, око Еиита) Напред! Меропа: Богови !иЈа свбе) Та то није могућно, о ужаса! (гласно) Тако ти богова Полифонте. — Полифонт : Ти си детињаста. Зар те није стид, краљице ? Ти си као какво море превртљива, ти си бесна и суманута. Најзад треба да чујеш оно што сам до сада крио. Те твоје суманутости, та твоја беснила и усхићености већ су ми довде дошле. Постала си ми већ несносна. Меропа: Приклињем те драги, слатки ПолиФонте! Полифонт: (втражхрима.) Водите тога зликовца на губилиште. Меропа: (јурне сгрхж&рамх Станнте! Полифонт: (етражгрим!.) Јесте ли ме чули ? Меропа: (иетима) Главом ћете платити сваку влас његову. Полифонт: ј>н > стражлрима) Полазите. Меропа: (иотрчи и стале азмеђу стражара и Полифоита. Овоме) Немој ! (стражарима) Сада вас приклињем стражари ! Ои срца нема, он је нечовек, он је звер, која се нацила крви мога КресФонта, крви деце моје, па зато жедни још за крвљу. Али ви јунаци , ви имате срца, смилујте се ! Сажалите се на ме !