Отаџбина

516

М Е Р О II А

према мени увек била тако попустљива да се усуђујем замолити те још за једиу милост. Полифонт : Реци само. Меропа: Ти си одлучио да погубиш овога странца? Та је одлука последња ? Полифонт : То није просто одлука. Рекох ти да сам се на то заклео. Меропа: И та ти је заклетва. Полифонт : Света и непроменљива. Шта хоћеш. реци краљице ! Меропа: Да ми поклониш живот убице тога. Полифонт : Да ли ме вара слух мој, Меропо ? Меропа: Не ; поклони ми живот тог несрећног злпковца. Полифонт: (сночи, гако исто и Мероиа) Тако ми богова овде се нека страшна тајна крије или Меропа: (за се) 0, шта учиних. Можда је — о Зевсе смилуј ми се и спаси дете моје ! — можда је пронашао да је ово Епит. Полифонт : — или си ти, Меропо, намећу померила. Меропа: Ни једно ни друго ; само сажаљење женског срца. Полифонт : Убица ће одмах погинути. То сам се заклео. Меропа: Молим ти се. Полифонт : Узаман. Меропа: Приклињем те. Полифонт : Немогућио је. Меропа: 0 краљу. Полифонт :-ЈТе мучи се узаман, краљице. Ако сам до сада на плими и осеци твоје слабости и твоје лакоумности, твоје памети и твоје ћудљивости, био чамац безкрмила, од сада нећу више бити њихова играчка, од сада спреми се да се покораваш гвозденој вољи твога господара. И обичан је човек луд који допусти да њиме жена управља. а већ краљ је сасвим суманут који на то пристане. За твоју