Отаџбина

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

или тренутно читалац осети, да га вештина издаје; тако нам је, као кад чујемо погрешан тон, па још и онда, кад се даље пева, непријатност остаје као иотмула успомена. Ко не осећа ту непријатност, који је читао Балсака, Дикенса или Ауербаха — да говорим само о великим покојницима! Кад Балсак плива у неспретном одушевљењу или кад Дикенс постане детињасто дирљив а Ауербах аФектирано безазлен, тада читатеља плаши нешто неистинито, нешто што малаксава. Никада нико не осећа то у Тургењева. Задаци, које је он себи ноставио, врло су тешки. Он неће да привлачи с помоћу романтичних карактера или пустоловских догађаја. Исто тако презире и драж свега што је нечисто. Ретко кад или никада не дешава се у његовим новелама или романима нешто иеобично — катастроФа као што је пад куће на свршетку (( Степског краља Лира м то је савршено изузетак — па и ако не бежи испред ниских и прљавих карактера и прича новелистично догађаје, које не би причао ни један инглески новелист, ипак не залази у иепристојности као што често осећају то искушење они писци, који су једном за свагда изашли из круга обичних ствари. Као уметник, он је одлучан, али срамежљив реалиста. Као књижевника највише га занимају незнатни, слаби, нестални, неизвесни, залишни и остављени. Он је песник оних, који су се предали својој злој судби. Он је сликао унутрашњи, тихи живот несреће. Читајмо његове кратке сцене и скице из руског живота. На пример: (( Једну преписку". Ту се поступно упозиајемо с једном младом девојком, која — самохрана и презрена од своје околине, која је не појми — живи у неком маленом селу и канда ће да постане уседелица. Она је већ изгубила сваку наду. Заручник ју је пре неколико месеца напустио. Тада почиње да јој пише један пријатељ из младости и то из жеље , да јој се повери, из доколице, из осећања самохраности, из саучешћа. Она