Отаџбина

ИВАИ ТУРГЕЊЕВ

тај тон није светски. Па н његово презирање није хладно ирезирање. У његовом гласу увек је душа. Тешко је разговетно и одређено казати, шта то чини Тургењева уметником првога реда. У кратко речено, то је извесно због тога, што му је иредстављање тако верно. Па и овој једној речи треба подуже објашњење. Пре свега он има у највећем ступњу особину нравога пеоника, да износи људе који живе. Живот његових личности не само што је видљив по спољашности (оне су живе од пете до главе), већ је то такав унутрашњи, скривени, из дана у дан настављани живот, да их савршено и свестраио познајемо. Али оно што одликује његову уметничку надмоћност, то је сугласност коју читалац осећа, сЈгласност између интересовања песниковог за описивану личност или између оцене његове о испричаној ствари и утиска, који је и сам читалац добио о изнесеним лицима. Јер та тачка —• одношај песника к његовим властитим лицима — то је она , где се мора појавити свака слабост, коју он има као човек или уметник. Песник може имати различите ретке дарове, али ако изискује од пас, да се дивимо ономе што није за дивљење; ако хоће признање насирам неког човека, сажаљење спрам неке жене или одушевљење за неко дело —- ако хоће то од нас да ишчупа, а ми му га сами не нудимо, сам је себе ослабио и оштетио. Ако се ромаисијер, кога вољно пратимо неко време, на једаред нокаже некритичнији или осетљивији од нас, онда нам се чипи да представљање опада. Ако износи неку личност као неодољиво умиљату, а ми не налазимо да је примамљива, или је описује као даровитију и досетљивију него што се то нама чини, или ако пушта ту личност да изврши неко смелије дело, него што смо ми то од ње очекивали, или објашњава њен поступак неком великодушношћу, на коју нисмо никада наишли и у коју не верујемо у овом случају; ако нас изазива самоволзним. незрелим иоштовањем, или нас збуњује хладноћом, или ако нас дражи поучавањем — тада често 36*