Отаџбина

562

1ЈВАН ТУРГЕЊЕВ

а та иронија мшчезава опет у тузи целокупног расположења. То, што обогаћава и одликује Тургењевљево основно расположење, то је — као што напоменух — то, што је у исто време песимист и иријагељ људи, што је љубио л^удско илеме, које је тако ниско ценио и у коме је тако мало имао иоверења. Његово је уверење, да у Русији све рђаво исиада (љубавна исторнја не изгледа му права руска, ако се не завршује несрећно због мушке несталности или женске хладноће ; тежња нека не чини му се права руска , ако не превазилази снагу онога, који је подузима и ако се не разбија о непримљивост оних, због којих се и десила); па ипак не може на ино, а да увек поново не представља несталну љубав или бесплодне напоре у Русији. За њега је Русија земља, у којој све наседа, земља општег бродолома. А његов је осећај болан и разнолик, осећај као у гледаоца каквог бродолома, који мора главиу кривицу да припише самим бродоломницима. То је јак а миран осећај, увек угушиван при изливу. Никада није велики и плодан књижевник био тишији од њега У том простом и племенитом држању има нешто, што подсећа на Тургењевљево порекло. Он је не само из племићске породице већ и нотомак одличне лозе, која броји више заслужних и чувеиих људи. Он је као књижевник задржао свој племићски тип. Није да је он као лорд Бајрн или кнез Пиклер тај жиг ударио као спољии знак на своја дела; у његовим књигама не находи се савршено ништа, што би непосредно подсећало на отменог човека, али се опажа, да је иисцу урођена духовна Финоћа и да је увек живео у најбољем друштву. Он је светски човек и у делима му осећа се оно животно искуство светског човека , које понајвише недостаје немачким песницима. Али то искуство није га начинило хладним или циничним, као по неког Француског књижевника. И ако никада у својој приповедачкој вештини није вређао добар тон, ииак