Отаџбина

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

561

великој светској изложби обузе осећање, како је ништаваи прилог Русије у индустријским изналасцима човечанским, па горко наетавља: (( Ми нисмо ништа друго измислили до кнуту м . Његова дела показују, да историја развића његове земље у новије и најновије доба није ни приближно могла да му улије поуздање. Као млад књижевник почео је тиме, што је исказивао своје негодовање због ропства и то у облицима, које је допуштала цензура. Она је повољно утицала на његов таленат и по потреби развила у њему све оно , што је отмено, аристократско и дискретно. Ако је икада у својој најранијој младости имао склоности кадиректном патосу. ка декламацији, к оштрим утисцима — а та склоност мучно да је икада- била велика — одношај к цензури ју је поздраво уништио. Да би побудио сажаљење спрам мужика, да би иоказао иеправду, у којој они живот проводе, да би изнео слику оне суровости, која их смртно мучи баш и онда, кад ие употребљава батине и окове причао је он одломке из свог ловачког записника , посете код поседиика или лекара, а међу њима овде-онде по коју малену причу: историју оне воденичарке, која се као девојка показа неблагодарном, хотећи да се уда, ма да њена властелиика, једна предобра госпођа, није могла да трпи удате служавке и која — пошто није хтела да раскине свезе са својим драганом — би кажњена тиме, што је силом морала да пође за неког другог, а њеног Петрушку отераше у војаке. Или нам прича историју глувонемог, џиновског слуге Герасима, чију драгу милостива госпођа удаде из шале за неког пијаиицу и који мораде да удави своје псето, једно малено мршаво псетанце, Муму, своју последњу утеху и јединог друга на овоме свету, јер је Муму по некад узнемиравао својим лајањем милостиву, када иосле преобилне вечере лежи не могући заспати. Обе су приповетке испричане без реФлексија, без осуда. Туга због те бруталности појављује се само као иронија. ОТАЏВИПА КЊ. XXXI св. 124 36