Отаџбина

560

ИНАН ТУРГЕЊЕВ

У дубљини земљиној оеди нека замишљена жена. заогрнута великим зеленим нлаштом. 1 (( Ја сам одмах видео, да је та женска — природа, и тај час је овладало мноме неко страхопоштовање. -Га сам се приближио женској. која је седела, поклонио јој се с поштовањем и кликнуо : 0 наша општа мајко ! 0 чему се бринеш ? Мислиш ли о будућој судби човечанства ? Или о томе, како ће се оно узвисити до највишег савршенства и среће ? Женска је лагано подигла главу и иогледала ме својим страшним и мрачним очима. Усне јој се развукоше и захори се звучни глас, као тутањ од гвожђа. Ја мислим о томе, како бих више снаге улила у мишице бувиних ногу, да би се боље спасла од својих непријатеља. Нарушена је равнотежа нападаја и одбране.... Треба опет да се успостави.... Шта ? — промуцао сам ја. О томе ти мислиш ? Та зар ми л,уди нисмо твоја најмилија деца ? Женска се тек малко намрштила: «Сви су створови моја деца, проговори она, и ја се подједнако бринем о њима — и једнако их таманим". Његова је туга — туга родољуба, песимисте и пријате.ља човечанства. Поред свега свога космополитизма, он је био родољуб, али родољуб, који тугује због своје отаџбине и очајава због ње. Зато су га много нападали, па шта више и исмевали. Достојевски је покушавао да га у лицу Кармазинова у своме роману „Беси" начини смешним. Али он се није одушевљавао руским народом као његови наивни и неучени земљаци. Прошлост руска није му се чинила велика Када је писац ових редака први пут стојао на римском форуму, рекао је сам себи: Овде свака стопа земље има више историје него ли цела руска царевина. Тургењев је, ма да је Рус, извесно нешто слично казао. Он на једном месту описује своју жалост, када га на једној • Цигати су из српских иревода. Прев.