Отаџбина

ИВАН ТУРГЕЊЕВ

Он нам је изнео слике из шуме и степе, пролећа и јесени, свију слојева и редова друштвених и ступњева образованости у Русији. Све је он цртао : и мужика и кнегињу, сељака, поседника и ђака, младе девојке, искрене, обдарене најнежнијом словенском љупкошћу и хладне, лепе, саможиве кокете, које су канда у Русији недотупавиије у својој бездушиости, него ли у осталом свету. Он нам је изнео богату поихологију једног читавог људског племена и то у тужном расноложењу, па ипак осећаји нису никада помутили провидну бистрину представ л.ања. Кроз Тургењев 1,ева дела струји широк, дубок вал меланхолије. Буди колико даје истинит и беспристрастан његов начин предсгављања и ма да он готово никад не умеће песама у своје новеле и романе, ипак све његове приповетке производе лирски угисак. Увек има у њима врло много осећаја, а ти су осећаји свакад туга, нека особита, чудновата туга, без и једне капи осетљивости. Никада се Тургењев савршено ие пода осећају, он дејствује прикривеним осећајем, али ниједан западњачки приповедач није тужнији од њега. Велики Меланхоличари латинске расе, као Леопарди и Флобер, имају тврде, чврсте контуре у своме стилу , немачка је нак туга шарено-хумористична, патетична или сентиментална. Тургењевљева је меланхолија ио свој својој суштини меланхолија словенског племена ; слаба и жалостива, она иотиче у првој линији из меланхолије словеиских народних песама. Још је одређенија та туга као у човека мислиоца. Тургењев је дубоко прозрео суштину васељене и увидео, да су сви људски идеали, правда, разум, доброта и општа срећа за природу од мале вредности и да се никад својом божанском силом не показују. У једиом од последњих својих дела, збирци названој «Појезија у прози" он је на дирљив начин исказао своју исиовест у облику сна. Усред једне велике зграде